Julijanska Nova godina, poznata kao Stara ili Pravoslavna, kod nas najpoznatija kao Srpska Nova godina, slavi se 13. na 14. januar po gregorijanskom kalendaru, ili 1. januara po julijanskom.
U veče 13. januara običaj je da se ukućani okupe oko svečanije trpeze, a tačno u ponoć svi prisutni se ljube i čestitaju jedni drugima. Prvog dana nove godine, ručak se služi ranije, a starinski običaj je bio da se jede glava od božićnog pečenja. Pored svečane trpeze i ukusne hrane, važno je da pravoslavnu Novu godinu dočekate u društvu najbližih, a običaj koji se najviše poštuje jeste odlazak u crkvu i molitva za srećnu i berićetnu godinu, kao i za zdravlje, ljubav i slogu najbližih.
Crkva ispraća staru i dočekuje novu godinu ne uobičajenim slavljima, već na duhovni način, molitvama i bogosluženjima, ali i blagosilja sve pristojne proslave, bez šunda i kiča. Za ovaj praznik pravi se obredni hleb, takozvana Vasilica, u koju se simbolično stavlja zrno pšenice, novčić, koji predstavja materijalno bogatstvo, i dren, simbol zdravlja. Prema običaju, Badnjak se čuva do Srpske Nove godine, kada se prave krstići i stavljaju na voće, odnosno rodno drvo, kako bi godina bila rodna. Takođe se veruje da će, ako na sam dan praznika pada sneg, naredna godina biti rodna.
Pre Prvog svetskog rata proslave Nove godine su bile retke i skromne, a činjenicu da je 1. januara nastupila „nova godina“ novine su pominjale retko i nikada na prvoj strani. Kako je Božić proslavljan 25. decembra, on je bio centralni događaj, pa je sav glamur i sjaj bio usmeren na ovaj veliki crkveni praznik, dok su dočeci bez kakvih danas ne možemo da zamislimo Nove godine bili prava retkost. Ipak, nakon Prvog svetskog rata ovo je počelo da se menja. Godine 1919. Srbija je prešla na računanje vremena po gregorijanskom kalendaru. Kako Srpska pravoslavna crkva nikada nije priznala ovaj kalendar ona je nastavila da obeležava praznike na dotadašnji način. I tako je rođena „Srpska Nova godina“.
Sudeći po novinskim naslovima i oglasima iz onog doba, ovo je izazvalo priličnu zabunu. Negde u to vreme i proslave Novih godina postaju sve češće, pa je među ondašnjim oglasima moguće pronaći reklame za doček „katoličke“ nove godine, „pravoslavne“ nove godine, „srpske nove godine“… Od 1923. ovakvi oglasi doživljavaju pravi bum. U narednim godinama nije bilo viđenije beogradske kafane ili bioskopa koji nisu organizovali „dupli“ doček Nove godine.
Iako proslava 13. nikada nije bila zvanična Srbi su je rado slavili – veselo i pomalo iz inata. Nakon Drugog svetskog rata nove vlasti su pokušale da zabrane slavljenje Srpske Nove godine. U arhivima je i danas moguće naći naredbe da kafane 13. januara moraju biti zatvorene do 22 časa, a čak se i na rođene tog dana gledalo sumnjičavo jer se nije sa sigurnošću znalo šta slave. Ipak, sve ovo nije dalo efekata. Na zabranu, Srbi su odgovorili prebacivanjem proslava u intimniju, kućnu atmosferu slaveći bez obzira na sve. I tako je Srpska Nova godina „preživela“ sve do današnjih dana kada je ponovo postala popularna.
Foto Pixabay
