U odnosu na druge balkanske zemlje Srbija je rano počela pelcovanje protiv velikih boginja.
Vlasti su nastojale da brojno nepismeno stanovništavo podstaknu da u što većem broju vakciniše svoju decu, računajući na pomoć jedinih pismenih ljudi – sveštenika i učitelja.
Njihova uloga je bila da u crkvama, u školama i u svakoj drugoj prilici pričaju o koristi od vakcinacije dece protiv velikih boginja.
U jednom dokumentu sačuvanom u arhivu crkve negotinske Ministarstvo prosvete i crkvenih dela iz Beograda napisalo je negotinskoj Konzistoriji pismo sledeće sadržine:
„Ministar unutrašnjih dela naredio je da se po svima varošima otpočne ovogodišnje kalemljenje kravljih boginja, pa da bi se posao taj sa većom polzom (korišću) i uspehom za narod izvršio, (potrebno je da) učitelji i sveštenici svakom prilikom savetuju narod i dejstvuju da ne propušta pelcovati se. I kako… jedno pelcovanje ne obezbeđuje pelcovanog za sav život od opasnih kravljih boginja, tako je nužno da učitelji i sveštenici i to napominju narodu, da pelcovanje treba ponavljati, koje će naravno i okružni lekari kazati.“
Prilikom pelcovanja lekari su skidali materijal sa „sazrelih dugmeta kravlji boginja“, da bi njegovu lekovitost upotrebili za pelcovanje drugih. Pored pomenutog, učitelji, sveštenici i lekari su uveravali narod da to nije štetno za onoga kome se krasta skine.
Pored toga, ministarstvo je od učitelja, lekara i sveštenika tražilo da budu primer drugima i da svoju decu, ako ih imaju, među prvima pelcuju i revakcinišu.
